Дело

Војничко писмо

Очајничка битка… Крв… Оружја звека…
Покличи… Плутони… Урнебесна јека…
У топовском огњу брда и планине
разривене пламте. Над хладне трупине
побијених коња, мртвих витезова
док, с криком, долећу јата гавранова,
и крваво сунце док заходу бежи,
тамо, на редуту, међ’ хрпом мртваца,
с образом на пушци, један јунак лежи.
Погођен у срце зрном из шрапнела,
лежи блед, осмехнут, крвава одела,
а војничко писмо још непрочитано
једним му крајичком вири из шињела.
—
“Мило моје дете”, – пише сину мати –
“пиши нам, да л’ борбе непрестанце трају.
Овамо се чује да ће рат престати,
и да ћете, опет, доћи родном крају.
Ја на тебе, тужна, мислим непрестано,
и Господа молим, и јутро и вече,
да се вратиш мајци, материна храно,
и да ми те писмо у здрављу затече.
Оца више немаш, дете моје слатко.
ономад, на пречац, у повратку с поља
на путу је пао… Болов’о је кратко…
Јуче је погребен… Шта ћеш… Божја воља.
Берба ће почети чим Крстовдан мине.
Виноград нам пон’о к’о никад до сада.
Ти ћеш дотле стићи. Док не дођеш, сине,
нећемо га брати… Нека!… Има када…
Дођи, али часно уздигнутог чела,
да те могу с диком мојим сином звати.
Поздрави сву момчад из нашега села,
па остан’ ми здраво! С Богом!… Твоја мати…”
Затим две-три врсте руком добре жене:
“Кад ће се, о Боже, свршит’ војна ова!?
Како си са здрављем? Сећаш ли се мене
и дечице наше и домаћег крова?
Деца су нам златна. Њих сад мама љуби,
Тата је далеко… Тежак живот води…
Дођи, тата, дођи!… Ради ничу зуби.
Јова учи. Мића почиње да ходи.
Увече, замишљен, кроз прозоре вири
у Богине свеће које небо красе,
и устима малим дуго у њих пири,
зачуђен у срдит, што се не угасе!
Наш бостан, на брегу, високо над селом,
Лагано дозрева’ док зрикавци зричу,
а у житу златном, за жетву сазрелом.
препелице тако слатко пућпуричу!
За обед, редовно, тешка срца седам,
јер не видим тебе… То тишти к’о рана.
Кад год воз војнички с прозора угледам,
ја помислим: ти си… Поздрав… Твоја Ана.”
Најзад, другу страну, све до дна, захвата
рукопис детињски, из огромних слова:
“Љутим се на тебе, што не дођеш тата!
Поздравља те много и воли – твој Јова…”
—
А тамо далеко, на ограшју тавном,
док пукови кличу под тробојком славном,
и крваво сунце док заходу бежи,
на редуту тврдом, међ’ хрпом мртваца,
с образом на пушци, један јунак лежи.
Погођен у срце зрном из шрапнела,
лежи блед, осмехнут, крвава одела,
а војничко писмо још непрочитано
једним му крајичком вири из шињела.

Муратов предсмртни монолог

О мој брате, српски цар – Лазаре,
Ја победих тебе на Косову,
И све српско, велико и мало,
Ја оковах тучем и жељезом;
Одузех ти славу и државу.
Погазих ти закон и слободу,
Изневерих правду и поштење,
Ал` ја стара, ја турска будала,
Сметох с ума што је најбитније:
Има нешто што се не окива:
То је душа свеснога народа!

Шта нам вреди, и шта нам помаже,
Што убисмо Обилић Милоша,
Кад у груд`ма сваког Шумадинца
Куца старо срце Милошево?

Шта нам вреди, и шта нам помаже,
Што убисмо Косанчић Ивана,
Кад из сваког сина Косанице
Још говори душа Иванова?

Шта нам вреди, и шта нам помаже,
Што убисмо Топлицу Милана,
Кад у сваком топличком витезу
Брекће дивска снага Миланова?
Шта нам вреди, и шта нам помаже,
Што убисмо браћу Југовиће,
Кад у души српскога народа
Блиста вечни спомен Југовића?

Шта нам вреди, и шта нам помаже,
Што убисмо Рељу Крилатицу,
Кад у сваком српскоме соколу
По два срца Крилатице скачу?

Шта нам вреди, и шта нам помаже,
Што убисмо Страхињића Бана,
Кад још душа свакога Србина
Пламти огњем дивског Страхињића?

Већ, мој брате, српски цар – Лазаре,
Праштај мени тешка безакоња!
Што је било – никад бити неће!
Алах нас је кроз смрт измирио,
Ал` дубоким бездном раставио,
Судбе су нам посве различите,
Јер различни бесмо за живота,
Ја: угарак, топуз и вешала,
А ти: мудра глава светитељска!
Чија глава – оног и Држава!

Мати и син

“Шта ћеш, старка, овде где куршуми лете, 
на пољани смрти, сред крви румене?” 
“Тражим мога Јову, моје мило дете, 
и носим му лепе чарапе шарене.” 

“О, врати се, стара. Залуд журиш тако 
из далеких својих шумадијских страна: 
јединац ти, бако, оболео лако, 
и у Скопље пренет пре недељу дана.” 

Забринута старка у Скопље се диже, 
преко безброј поља, брда и сувата, 
пречицама жури и напокон стиже, 
и закуца алком о болничка врата. 

“Ко је?” – чу се. – “Ја сам, ратникова мати. 
Родитељска љубав довела је мене. 
Тражим мога Јову, моје мило дете, 
и носим му лепе чарапе шарене.” 

“Ту је!” – Она уђе и дршћући гледа 
све постеље редом што око ње стоје: 
“Боже, да л’ је овде? Камо мога чеда?” 
Док одједном кликну: “Јово, очи моје!” 

“Како наши, дома? – пита син полако. – 
Шта те нагна, нано, чак довде до мене?” 
“Здраво су. Не брини. Ја дођох, тек тако… 
и носим ти, ево, чарапе шарене. 

Да ти их навучем, дед’ овамо брже. 
Носићеш их с диком, нек је слава Богу.” 
– па покривач диже, ал’ се хитро трже 
јер спази патрљке – одсечених ногу. 

Но уздржа срце да бол не потече 
и не даде сузи да из ока кане, 
већ покривач спусти и с поносом рече: 
“Жив ми био синко, и срећне ти ране!” 

Потом се јединцу наднесе над груди 
и бледу му главу оберучке узе 
и љубљаше дуго… Сви присутни људи 
посматраху ћутке и брисаху сузе…

Заветна жеља др Рајса

Кад ми се овде, у земљи српској,
Заврши стаза животних дана,
Желим да моје срце почива
Високо изнад Кајмакчалана.

И заспао је с том топлом жељом
И своје лепе очи за навек свео,
Пошто је дао Србији драгој:
Снове и младост и живот цео.

Свети Сава

Ти остави: бисер, смарагд и рубине, 
којима твој отац Немања те засу, 
место царске круне- узе камилавку, 
а место порфире- узе црну расу 
и оде, чак тамо, у Хиландар свети, 
да познаш живота одречење право, 
да слушаш и вршиш заповеди Божје, 
угодниче Божији, Светитељу Саво! 
Ал’ борба међ’ браћом- зла коб наша стара- 
не могаде, ипак, твом слуху измаћи: 
ти, с крстом у руци, чак из Хиландара, 
дође својој крвно завађеној браћи, 
и, с љубављу кротком, међ ножеве њине, 
ти, стаде, к’о Божје оличење право, 
и свакоме пружи по гранчицу мира, 
кротки миротворче, Светитељу Саво!

” На спалисте Влаха!”- Синан паша грмну, 
Донесе твој ћивот…потпалише гране. 
Али ветар дуну и диже твој пеп’о 
и разнесе светом, на четири стране, 
и свуд, где год паде трунка твога праха, 
онамо се диже- к’о за чудо право- 
или српска школа, или црква света, 
изабраниче Божји, Светитељу Саво! 
И сад твоја химна победнички звони 
пуна крепке вере, полета и маха: 
То је љубав твоја разнета по свету 
кроз честице твога мученичког праха, 
и та жива песма, што кипи к’о река 
дижући се к теби, чак у небо плаво, 
славиће те громко од века до века, 
вечна наша славо, Светитељу Саво!

Данас, кад српска омладина цела
приступа ти, с пуно побожности свете,
да најлепши венац од најлепшег цвећа
око твоје драге иконе оплете,
и док свећа славска трепери и гори
покличи се дижу до неба у плаво:
” Оче српске школе и цркве нам свете,
слава теби, Светитељу Саво!”